10 godina u modelarstvu

Da, i ja sam iznenađen kako brzo je prošlo ovih deset godina. 

Ako pratite blog, onda ste već čitali, da je sve počelo tokom 2008. godine. 

U tom periodu sam rešio da se nakon 20 godina vratim modelarstvu.

Ali da se vratimo još po koju godinu unazad...

Od kad znam za sebe, oduvek sam voleo avione, letelice. Sa svojih godinu i po dana već sam "peglao nebo" sa jednim plaštičnim modelom. Ove fotke sam našao nedavno 

U osnovnoj školi, u drugom razredu sam krenuo u Bečejski aero klub. Onda smo sastavljali male modele klizače, sa rasponom krila od 30cm. Učitelji su nam bili čika Peter Penzeš, čika Šandor Peter i Ivan Kaćanski . Ako se dobro sećam, nedeljno smo imali dva termina kad smo išli i pravili modele. Već prvi put kad sam ušao u prostorije aero kluba i osetio sam miris balze i video sam modele, bio sam siguran da zelim da budem deo ovog lepog hobija, modelarstva.

U više navrata smo bili na takmičenjima u Padeju, na Čeneju, ali za mene bez posebnih rezultata.

Nakon par napravljenih klizača, prešli smo na malo veće modele, A-1 i A-2. Njih smo vukli gore pomoću silka, pa čekali da posle par krugova slete. Ako ste imali peh, onda ga uhvati termika, i najverovatnije nikad više ne bi ni našli vaš model.

Zbog obaveza, posle par godina ostavljam klub i posvetim se školi, obavezama, srednjoj školi, poslu, svojoj radnji...

Jednog dana mi nešto sinulo u glavi, da ja volim avione. Setim se kolege iz detinjstva Ervina Penzeša ko je isto bio član kluba i kontaktiram ga. Preko razgovora brzo svhatim da se dosta toga promenilo za onih 20 godina.
Narednog dana eto mene kod njega i već gledamo na internetu RC shop-ove po Srbiji, po Mađarskoj. Seti se on, da će uskoro biti RC skup na Paliću. Naravno, bez razmišljanja i ja se pojavim tamo kao gledaoc. Dan danas se tačno sećam onog osećaja u sebi kad sam video te modele, pa osetio miris ricinusa... jooooj, pa neopisivo...

Tamo sam se upoznao sa članovima subotičkog aero kluba, ali i sa čika Đerđom Balintom, ko sa Ervinom zajedno dali su svoj doprinos da se lakše vratim modelarskoj temi.

Nakon RC skupa na Paliću, Ervin i ja se uputimo ka Novom Sadu, da kupim svoj prvi RC model. Kad smo se vratili kući, sastavlili smo ga. Ja sav sretan, imam svoj model. Kao kad detetu date igračku neku. 

Nedelja prepodne, mi izađemo pored keja da ga probamo. Ervin mi objasnio funkcije daljinskog upravljača, ja polako dodavao gas, da bi u jednom trenutku on bacio model iz ruke. Pazite ovo, model leti!!! Ja sav oduševljen da ga nisam ulivadio posle dve sekunde, poslušam njega da polako napravim prvi zaokret, da model ne odleti predaleko. Prilikom zaokreta, baterija ispada iz modela, i pogodite... da, model padne dole. Našli smo sve delove i krenuli kući da ga popravimo. Posle popravke, narednog vikenda mi izašli na zalivno polje, kraj Bečeja. Tamo nam se pridruzio i čika Đurika i opet su pokušavali da me ohrabre da se ne plašim, da ne odustajem i pomagali su oko pokušaja letenja. Opet se ošteti model, ne sećam se već zbog čega. Posle mi čika Đurika ponudi da probam njegovu jedrilicu. 

On je poleteo jedrilicu, pa na određenoj visini daljinski predao meni, pa pred sletanje mu vratio da ga on sleti. Tako smo napravili par letova i postao sam sve sigurniji u sebe. Dogovorimo se da mi proda jedrilicu sa daljinskim, njemu već je bio višak, a meni je više nego dobrodošao zbog treninga... 

Iako sam rekao da taj model će mi biti jedini, nekako imao sam zelju da imam još po neki. Tako sam napravio svoj prvi MiG-29 od penastog materijala, a i kupio prvi polovan model od balze, Kyosho Spree M24 Sports a sve ostalo je istorija...

Tu bih koristio priliku da osim Ervina i čika Đurike napišem imena kolega modelara, ko su mi bili i ko su dan danas od pomoći, da li oko nabavke delova, ili rešenja oko gradnje modela pa sve do podrše ako sam u nekoj dvoumici ili bez ideja. Znači ovako... Miroslav Terzić, Predrag Pantić, Miloš Raletić, Radovan Dimitrijević, Laslo Majlat, pokojni čika Dušan Papić, Bratislav Stepanović su samo neka imena... tu su i kolege sa kojima se poznajem i lično, ili samo preko društvenih mreza...

Prvo takmičenje sam imao u Subotici. Na F5J kupu sam osvojio treće mesto

Nakon toga, oprobao sam se i u Beogradu, u takmičenju u preciznom letenju, gde sam prve godine osvojio počasno poslednje mesto, a naredne godine već sam bio sedmi od nas 14-15

Naš modelarski svet je relativno mali, ali uvek mozemo da se oslonimo jedan na drugog. Što se tiče poznanstva, to je postao internacionalnog karaktera. Mađarska, Italija su drzave gde smo već gostovali kao učesnici RC skupova u više navrata.

Za ovih deset godina je bilo kako lepih, slatkih, tako malo lošijih, gorkih momenata. Tu mislim i na pravljenje, letenje, na padove modela, na tehničke probleme pa sve do ljudi u kojima sam se pozitivno razočarao ali Boga mi ima i tih ljudi u kojima sam se duboko razočarao. Svet se okreće dalje, a mi radimo, pravimo uvek nešto novo, smislimo uvek nešto drugo, tako da... idemo dalje

Dosta njih me pita za planove u buduće u modelarskoj temi. Za ovih par godina naučio sam da ne treba dati konkretne rokove za završetak nekog modela. Iako je modelarstvo krenuo kao hobi, a već mi je uveliko drugi posao, rokovi stvaraju samo tenziju i napetost. 

Sve treba da ide svojim tokom i onda i popravak ili sastavljanje modela je veća uzivancija. Tako stojim i sa planovima što se tiče modelarstva. Nema ništa konkretno. Videćemo u kom pravcu ide cela ta tema, pa se prilagođavamo. 

Za ovih deset godina naučio sam jako puno toga, od materijala za gradnju, pa do komponenti za ugradnju pa sve do stilova letenja raznih vrsta modela. 

Kad se setim prvih problema kad sam počeo raditi Stuka, pa tražio sam rešenje više nedelja, raspitivao se kod iskusnijih modelara, sad već rešim sve te prepreke bez problema, spontano,

mada još uvek ima kad u nekim momentima dođe ideja za neko rešenje, što eto, koristim prvi put. 

Od pre dve godine, od kad smo zajedno sa Erikom, i ona je deo cele modelarske priče

a nadam se da će uskoro postati i RC pilotkinja

No, da Vas ne davim dalje, to bi bilo moji prvih deset godina. Radimo dalje, i sličan tekst skockamo nadam se i na dvadeseti jubilej. 

Tokom ove sezone je došlo do neke male izmene. Kad sam pre par godina rešio da celu RC priču nekako guramo u timu, onda je još bilo više zainteresovanih, došao sam na ideju da obezbedim prostorije u svojoj kući i da se zovemo RC TEAM FLYING BANDITS. Zašto privatni klub?! Pa zato što kad je bila priča oko oživljavanja Aero Kluba Bečej, to po nekim ondašnjim članovima, rukovodstvu nije odgovaralo pa je ostao na tome da je sve propao, da ne može da mu se vrati "stari sjaj". Naravno, bez rada oko kluba, oko novih članova, oko promocije ne može da ide. Imao sam ideju da sarađujemo sa drugim Aero klubovima, ali je to su odbacili vrlo brzo, u kratkom postupku i sve to zbog nekog, za mene nepoznatog razloga, to je morao da bude tako. Naravno, nisam hteo da se zadovoljim svojim znanjem u pilotiranju na nivou trokanalne jedrilice, da molim ondašnje rukovodstvo da imamo više termina za rad u prostorijama propalog Aero kluba, pa sam napravio za sad već ozbiljnu modelarsku radionicu. Kako su išle godine, primetio sam da par njih odustaje od RC priče, da nema zainteresovanosti, te primetim da poneke osobe pokušavaju umesto da promotivišemo ovaj lep hobi, da sve to drže u nekoj tajnosti, da učini sve kako  ne bi uspevali u tome da bude novih, mladih članova. Nikad nisam razumeo te ljude. Da se ne lažemo, RC priča, čak i na hobi nivou je ozbiljna tema. Zahteva dosta vremena, strpljenja, ozbiljnosti, rada, na kraju krajeva ne malo znanja, ali to se stekne vremenom, tokom radova na modelima, jurcanjem po nekog rešenja po netu, na raznim forumima. Sad će neko da kaže nema posla, nema novca itd., itd. Jeste, nije lako. Ali kao svaki drugi hobi može da se radi i pametno i ajd da kažemo jeftino a može i glupo pa da svaki novac ode na to a da se ne postigne ništa. To je već individualno i zavisi od ličnog stava člana prema temi. Pojedinci nisu iskoristili mogućnosti rada u našoj radionici oko učenja, oko gradnje ili prepravke modela. Prostorije ima, alata, mašina ima, samo je trebalo malo truda malo posvećenosti,  ali džaba... Ako neko zaista iz svog srca ne voli modelarstvo, na silu neće zavoleti. Tako u jednom momentu shvatim da oko modela, oko modelarstva ostajemo bukvalno samo Erika i ja. Pošto mi ne odustajemo jer nemamo razloga za to, šta više, razmišljamo o proširivanju ponude oko modela i opreme u buduće guramo dalje kao G&E AEROMODELLING. U toku su pregovori sa budućim i već postojećim saradnicima a tokom jeseni postaje sve i zvanično. Iskreno, razočarao sam se u neke bivše kolege, u neke ljude od kojih sam naučio dosta toga, a sad se ponašaju kao da se nikada nismo se ni upoznali. Neka im je na zdravlje, želim im sve najbolje... 

===================================================================